Mnogi ribolov svrstavaju u sport. Iako nisam pristalica takvog pogleda, jer se u sportskim disciplinama čovek takmiči protiv drugog čoveka, dok je ribolovac najčešće sam, prihvatam izraz "sportski ribolovac". (Da li ste ikada čuli od nekog ribolovca da za sebe kaže da je sportista?) Ribolovac je pecaroš. Samo su neke ribolovačke discipline sport - bacanje u dalj, metu, a na prvom mestu takmičarski ribolov nazvan "lov ribe udicom na plovak". Ribolov je strastven hobi, vrsta rekreacije u kojoj čovek, sedeći pored vode, sam, u tišini, pokušava da ulovi ribu. Ako je sport, to je apsolutno najstarija disciplina na svetu. Takođe, ribolovaca ima više nego svih ostalih sportista zajedno. (Samo u Sjedinjenim Američkim Državama je preko 40 miliona ribolovaca učlanjeno u razne ribolovačke organizacije i asocijacije).
       Na kraju ovog veka, ogromne sume novca vrte se oko sporta i proizvodnje sportskih artikala. Oprema za sportski ribolov je na prvom mestu. Ribolovački štapovi, čekrci, strune i drugi artikli proizvode se širom sveta, od Amerike do Japana.
      Sve to je jedan od razloga zbog čega je napisana ova (i ovakva) knjiga. Naime, mislim da ribolovce, na prvom mestu početnike, treba upoznati sa osnovnim ribolovačkim priborom, jer "bez alata, nema zanata".
      Ovo nije klasična knjiga o pecanju tipa "od udice, do ribice", već pokušaj da pecarošima prikažem koji i kakvi štapovi i čekrci postoje i kako se PRAVILNO njima rukuje. Solidan štap i čekrk danas koštaju 300-400 DEM. Želja mi je da domaćeg ribolovca sprečim da uludo baci teško zarađene pare na pogrešan i nekvalitetan pribor. Kada sam ja počinjao da pecam, nisam imao ni znanja, ni dovoljno novca za kvalitetan pribor, a nije bilo ni ozbiljnije knjige o toj oblasti. Rođen sam u Izbištu, malom selu u južnom Banatu, bez bilo kakve reke u blizini. Tek kada je prokopan kanal D-T-D koji prolazi nekoliko kilometara od sela, pecanje je počelo da privlači seljane. Tako sam i ja, pored tasta, zavoleo ribolov. Biciklima smo se po mraku lomatali do kanala (nije bilo puta, već smo vozili kroz njive). Ali, ništa me nije sprečilo da zabacim dubinku i čekam. Na početku moje ribolovačke karijere, uporno sam čekao i čekao, ali retko kad nešto i dočekao. Ozbiljnijim ribolovom počeo sam da se bavim tek dolaskom u Novi Sad, 1975. godine. Naprasno sam zavoleo "mašinice", "aparate", "blinkere", "role" i štapove. (Prvi "blinker" video sam kod nekog nemačkog turiste na moru, daleke '60. godine i oduševio se tom spravicom). Počeo sam sa čekrkom Ryobi 33 bez kugličnih ležaja. Pecao sam babuške, kao i većina početnika, a maštao o modelu "177" sa "kuglagerom". Vremenom sam promenio neverovatan broj čekrka i štapova, različitih firmi i modela.
I to je jedan od razloga za ovu knjigu. Naime, želim da vas sprečim da na svojoj koži (i džepu) osetite šta znači neadekvatan pribor i često menjanje pogrešno kupljene opreme.
Sledeći razlog za ovakvu knjigu je prepotentan, arogantan odnos nekih ribolovaca, koji ne znaju šta je šta, kako se šta zove i kako se PRAVILNO rukuje, a vole da pametuju.
Pre šest godina, '90. u prodavnicu čiji sam bio vlasnik ulazi stariji ribolovac:

      Ovo je samo jedan od mnogih, sličnih epizoda koje sam doživeo kao prodavac.
Knjiga je i pokušaj da našoj, tehnički "superiornoj" naciji prikažem savremenu ribolovačku opremu. (Kod nas još uvek možete čuti da se za kutiju šibica, kaže - mašina?! Stvarno je obična kutija šibica čudo tehnike, kad se tako zove).
      Neki put pomislim da u našoj zemlji nema običnih ribolovaca, već da postoje samo dve kategorije - najveći broj peca Germinama, dužine 1,8-2,4 m, i nisu ni za "zeru", punih dvadeset godina - napredovali, i fanatici koji više vole pribor od ribolova, pa po tri puta godišnje (?!) promene štap i čekrk. Znači, većinu ribolovaca još uvek čine "germinaši", a manjinu čisti "šminkeri".
Ali, da ne grešim dušu. Postoji još jedna grupa ribolovaca - varaličari. Oni koriste stvarno kvalitetan pribor, adekvatno "uparen". Tvrdim da su varaličari, po kvalitetu pribora i ribolovačkom znanju, rame uz rame sa ribolovcima iz razvijenijih zemalja, pa često i ispred njih!
      Svojevremeno sam imao prilično muke da DAM-ove direktore, gospodu Hilmana i Damera, ubedim da naš ribolovac pre kupuje Kvik 3002, nego duplo jeftiniji CDi, iako mu je plata tada bila oko 500 DEM, a najbolji čekrk je koštao 250 DEM. Poverovali su mi tek kada sam za svoj "Trofej" počeo da naručujem po 100 komada "2002" i "3002", a samo desetak ostalih, grafitnih čekrka sa više kugličnih ležaja.
      Zašto su varaličari ispred šarandžija i ostalih dubinaša? Čini mi se zbog toga što naša ribolovačka štampa najviše piše o varaličarima. I zaista, Brankov "Bistro", Valkovićev "Sportski ribolov", Dnevnikova "Ribo Revija" i naravno, Stankove "Ribolovačke novine" i "Ribolovačka Revija", pišući o varaličarenju, slobodno mogu reći, na najvišem svetskom nivou, uspeli su da stvore čitavu plejadu novih, mladih, obrazovanih ribolovaca - varaličara. Tako varaličari, širom zemlje, znaju kako treba loviti smuđa džigom, da bi bili uspešni kao Ivan Varga, kako Talo Janoš - Maćika lovi somove voblerima na Tisi, ili Dušan Polimac na Dunavu, kako Somborac Rade Momčilović hvata kapitalce i, svakako, kako Srđan Despot - Blaf juri mladice po čitavom Sibiru.
Knjiga koja je pred vama, treba da vas nauči KAKO SE RUKUJE SAVREMENIM ŠTAPOVIMA I ČEKRCIMA, a nadam se da će bar neki, od gore pomenutih majstora, napisati knjigu o tehnikama lova, svake pojedinačne vrste.
      Znači, ova knjiga (drugari mi kažu da je udžbenik), je neka vrsta ribolovačkog priručnika. Ona ne govori o tome gde i kako treba pecati, već ČIME I KAKO loviti pojedine vrste ribe, a takođe i ZAŠTO baš takvim štapom i čekrkom.
Prikazao sam štapove i čekrke za sve tipove i metode ribolova, od varaličarskih, preko dubinskih, do pribora za lov ribe plovkom. Želja mi je da i ostali ribolovci promene shvatanja, pristup i odnos prema ribolovu, to jest da stignu varaličare.
      Na "Loristu 95" Nišlija Tomislav Popović je nekoliko dana, non-stop vezivao boilije na konac i pokazivao različite sisteme za lov šarana, kakvi se redovno koriste u svetu. Mislio sam da ću ove godine (bar u Novom Sadu, koji ima puno šarandžija) videti da neko lovi šarana parabolik štapom i savremenim čekrkom. Nažalost - nijednog ribolovca nisam video da vezuje boili kuglicu?! Naše "šarandžije" pecaju na kukuruz, hrane šarana kukuruzom (bacajući 10 kg dnevno), razvuku strune čamcem (jer ne mogu daleko zabaciti svojim "štapovima"), pa danima, čekaju udarac. Kada napokon ulove nekog kapitalca, misle da su šampioni. Njih apsolutno ne zanima što tamo neki Toma, nemački rekorder, hvata brojne kapitalce "helikopter" sistemom i Hačinsonovim štapovima. (Moguće je da naš šaran ne voli visokoproteinske kuglice?!)
I zbog njih je napisana ova knjiga.
Napisana je i zbog plovkaroša koji love belu ribu.
Zaista je tužno videti ribolovca kako peca štapom dužine 6 m, teškim čitav kilogram, strunom 0,25 mm, i neodgovarajućim plovkom. (Izvinjavam se plovkarošima koji su vrhunski ribolovci, a pecaju adekvatnim priborom.)
Lov ribe udicom na plovak je u neverovatnoj ekspanziji, pa ribolovačke firme prosto zatrpavaju ribolovce meč ili bolonjez štapovima. Red je da ih i mi nabavimo!
I među plovkarošima ima različitih ljudi. Izvestan broj su pravi šampioni. Nažalost, naša reprezentacija na svetskim prvenstvima relativno slabo prolazi. Razlog za (ne)uspeh je u - PRIBORU. Kad sam god razgovarao sa g. Branetom Čordićem, saveznim selektorom muške i ženske reprezentacije, uvek je kukao - NEMAMO PARA ZA VRHUNSKI PRIBOR, inače...
       Verujem da sam vas ubedio da je adekvatan pribor neophodan za uspešan ribolov.
Trudio sam se da pišem što jednostavnijim jezikom i stilom. Nažalost, knjiga je puna germanizama (nemačkih izraza) jer su reči kao, npr. "špulna", "dril" i slično, toliko odomaćene da ih naši ribolovci redovno koriste, pa prema tome i ja.
      Takođe nisam mogao izbeći engleske izraze, ili pisanje u originalu. Zato sam neki put pisao "Kvik", a nekad "Quick". Svestan sam da će jezički čistunci imati zamerki, ali mislim da je ovako bolje. Tako čitalac može znati da se "Daiva Amorfus Visker" piše "Daiwa Amorphous Whisker". Jednostavno, nije bilo moguće menjati po padežima "ABU Ambassadeur", ako bih uvek pisao u originalu.
Iskustva su moja lična, i drugara sa kojima imam čast da se družim i pecam. Neke sam već spomenuo, a možete ih videti i na fotografijama. Nažalost, mnogo drugih ribolovaca nisam, pa im se ovom prilikom zahvaljujem.
      Posebnu zahvalnost dugujem \oletu Veberu i Vladimiru Stakiću koji su mi puno pomogli u prevodu specifičnih, engleskih i nemačkih ribolovačkih izraza, kao i Miroslavu Jelovcu, zbog prevoda sa nemačkog jezika nekih stručnih izraza iz oblasti tehnologije izrade štapova i zbog starih kataloga, koje mi je dao na korišćenje.
      Od literature sam koristio već spomenute domaće časopise, strane fabričke i prodajne kataloge poznatih firmi i časopise "Blinker", "Fisch & Fang", "Pesca In", "Il Pescatore", "Pescare", "Spinning", "In Fisherman", "Carp Fishing", "Coarse Angling" i "Ribolov Elite".
       Na kraju knjige, dao sam kratak pregled anglo-saksonskih mera i jedinica za težine i dužine, koje često nalazite u ribolovačkim časopisima i katalozima.
       Poštovani čitaoci, ako vam se dopadne ovaj "udžbenik", deo zasluga za uspeh pripada i mom drugaru Dušanu Jovanoviću. Punih dvadeset godina prijateljstva i ribolovačkog druženja je prilično dug period. Naime, Dule me je još sredinom sedamdesetih, definitivno zarazio pecanjem, toliko da sam ja, maltene, sve u životu podredio toj "najvažnijoj sporednoj stvari na svetu" - pecajući, prodajući ribolovački pribor i pišući o ribolovu.

Pošteno na vodi!

Dragan Jovanov