VELJA

      Trebalo mi je mnogo vremena da shvatim da je ono o čemu sam samo u prolazu slušao sada tu i da je to surova realnost. Moj otac je bio u bolnici i doktori su konstatovali da je u pitanju karcinom na grlu. Godine rada u industrijskoj sredini, tone popušenih cigareta i neuredan život učinili su svoje. Ubrzo je izvršena operacija, odstranili su mu jednu glasnu žicu i deo grkljana. Od veselog i neumornog čoveka srednjih godina, ostala je samo senka. Smršao je skoro dvadeset kilograma, njegova koža je dobila neprirodni ton, pokreti su mu bili usporeni, glas je bio jedva razumljivo šištanje, a oči su mu izgubile sjaj. Najgore od svega je to da je on sam polako počeo da gubi nadu u život. Ni majka ni osoblje u bolnici, nisu hteli da priznaju da su šanse male. Borili su se natprirodnimm snagama. Hranili su ga kao bebu, domaćim mlekom, jajima, keksom i medom. Posle malih ali primetnih promena otpustili su ga kući. Tu se stanje blago popravljalo, jer je počeo pomalo da šeta i ponešto da radi.

      Jednog dana sam ga po povratku iz škole zatekao kako priprema pribor za pecanje. Vezivao je udice, montirao plovak i pripremao svoju torbu. Pogledao me je sa tužnim osmehom i zamolio da mu nakopam gliste. Bacio sam torbu sa knjigama i istrčao napolje. Kada je majka saznala, nije htela ni da čuje. Međutim on je bio uporan. Nisam spavao celu noć, hteo sam da čujem kako odlazi. Pred zoru umor me je savladao, nisam izdržao. Kada su me probudili za školu, njega nije bilo. Svi su se brinuli, ali meni je bilo drago. Znao sam koliko to njemu znači, posle nas pecanje mu je bilo najbitnije u životu.

      Kada su se završili časovi u školi, sjurio sam se kući. Ispred kuće sam zatekao koficu sa nekoliko lepih bodorki i bilo mi je jako drago zbog toga. Želeo sam da ga vidim, ali on je spavao. I prespavao bi celo popodne da ga nisu probudili za ručak. Kada je ustao jedva se kretao od umora, ali sam po sjaju u njegovim očima video da je srećan. Svojim glasom nalik na šištanje vazduha objasnio mi je da je obišao naša stara mesta i obećao da će me voditi sledeći put, bez obzira na to što mi je majka zabranila pecanje jer sam popustio u školi.

      I tako je sve počelo. Odlazio je na svoj omiljeni "Micin kanal", kad god bi skupio malo snage. U nekim momentima odlazio je na pecanje i po dva puta dnevno. Priroda, sunce, svež vazduh,šetnja, opuštenost, mir i sloboda napravile su čudo. Život se polako vraćao u njega. Lice mu je preplanulo, pokreti više nisu bili tako spori, a oči su mu iskrile onim starim sjajem. Pobedio je najgore, ali mislim da nikada ne bi uspeo da nije bilo pecanja.

      I danas se ne odvaja od pecaljki i reke. Sada je u penziji i najveći deo svog vremena provodi uz vodu strpljivo prateći svoj plovak Na makiškim kanalima svi znaju "Brku", koji peca kao u ribnjaku kada nikome neće ni da pipne, veselog samotnjaka koji voli da se našali ali i da udeli pravi savet. Pecanje je njegov život i tako će ostati do kraja. A što se kraja tiče, jednom prilikom reče da kada sklopi oči i napusti ovaj svet, njegovo telo spalimo i pustimo niz reku…. "Samo ću tada biti srećan…".